Valentino Rosi, živa legenda motociklizma, odlazi u zasluženu penziju.
“Imao sam dugu karijeru i srećom mnogo trka, imao sam neke pobede koje su manje ili više nezaboravne i predstavljaju čistu sreću. To je nešto zbog čega sam se smejao nedelju dana, deset dana. Teška je odluka bila, a li morate da shvatite da u svim sportu rezultati pravi razliku i mislim da je ova bila prava. Imao sam šansu da vozim za svoj tim zajedno sa bratom, to je nešto bih voleo, ali u redu je i ovako, mislim. Imamo još pola sezone, biće teško kada stignemo na poslednju trku, a sada je samo trenutak da saopštim odluku. Ne mogu da se žalim”, rekao je Rosi.
Valentino Rosi je živa legenda automoto sporta, jedan od najboljih koji su ikada seli za volan, sigurno jedan od voljenijih i osoba koja je toliko ljudi privukla da prate dešavanja na trkalištima.
Ako kojim čudom niste upoznati, Rosi je devetostruki šampion sveta, osoba sa čak sedam titula u “kraljevskoj kategoriji” – 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2008. i poslednju, 2009. godine.
Nadali su se mnogi da će se vratiti na šampionski put i kasnije, jer je imao one ljute bitke sa Markesom i Horheom Lorencom, ali nije mogao do trona. Mnogi su mislili da je ranije trebalo da završi karijeru, ali nije.
Njegovim venama i dalje teče benzin, a čuvenog “Doktora” sa brojem “46” nikada nećemo zaboraviti…
Legendarna scena, legendarna trka i nešto o čemu se često govori je okršaj Valentina Rosija i Kejsija Stonera te čuvene 2008. godine na stazi Laguna Seka…
Ulazak u krivinu, izlazak iz krivine, obilaženja, obilaženja, obilaženja i onda pred sam kraj kruga Stoner izleće sa staze i Rosi na zadnjem točku prelazi cilj, radost u Jamahi probija granice i pobeda se proslavlja poput titule.
Zašto? Jer je na osam krugova pre kraja Stoner tim izletanjem praktično “uručio” Doktoru 25 bodova prednosti u šampionatu i nastavio je da kruzira ka šampionskoj tituli koju je te godine i osvojio.
To je ta Laguna Seka, snimak koji manje-više svi znaju i koji su do sada pogledali “milion” puta…
Simbol Italije, veliki navijač Intera i kralj motociklizma, kažu da mu je ova trka u Sjedinjenim Američkim Državama najbolja u karijeri, ali ne smemo da izostavimo ni Katalunju 2009. godine.
Godinu kada je Rosi osvojio svoju poslednju šampionsku titulu i kada je pobedio timskog kolegu Horhea Lorenca. Jamaha je tada bila sila u MotoGP šampionatu i uz to imali i dva šampionska vozača.
Šampion može biti samo jedan, a tuča na dva točka kulminirala je “ludilom” u poslednjem krugu gde je Rosi još jednom pokazao koliki je genije. Da ne kažem “Doktor”.
Deset sekundi kazne su za mnoge pakao, ali ne i za Rosija, koji je 2003. godine uspeo da nadmudri Lorisa Kapirosija, koji je imao problema sa zadnim pneumatikom i u Filip Ajlendu se radovao broj “46”.
Jedno, malo, podsećanje: Rosi je tada vozio za Hondu. Setimo se samo kakve je probleme imao u Hondi, da su mu dirigovali načine proslava pobeda, da nije smeo sam da dizajnira kacigu i koliko je samo bio srećan kada je otišao u Jamahu.
Tada je Rosi imao ljuto rivalstvo sa Maksom Bijađijem
“Promenio bih mnoge stvari, mnoge greške koje su me koštale trka i šampionskih titula, znam da bih u Valensiji bar dva puta slavio… Život je komplikovan, Bijađi mi je bio toliko ljut rival da sam ga mrzeo, iritirao me je”, rekao je Rosi.
Ni Bijađi nije imao drugačije viđenje:
“Rosi i ja nikada nismo bili prijatelji, ni na stazi ni van nje. Najbolje što može da se desi je da se nađemo i popijemo piće”, kaže Bijađi.
Rosi je proveo 26 godina u motociklizmu gde je na 432 trke zabeležio 115 pobeda i 235 podijuma te sedam puta bio MotoGP šampion.
Čuveni broj “Doktor” i njegov broj “46” su poslednji put na stazi bili u nedelju u Valensiji gde je zauzeo deseto mesto.
Samo nekoliko sati kasnije Rosi je na MotoGP gala večeri u čast okončanja sezone ekspresno uvršen među legende gde su, između ostalih, Đakomo Agostini, Vejn Gardner, Edi Loson, Fil Rid, Keni Roberts, Marko Simončeli, Kejsi Stoner, Dani Pedrosa, Hose Martines i Niki Hejden.
“Uvek sam ovaj dan zamišljao kao noćnu moru, jer je to kraj duge karijere i mislio sam da će tako biti i u Valensiji. Ali na kraju sam uživao i moram mnogo da se zahvalim svima koji su radili sa mnom, u padoku, drugim vozačima. Bio je ovo nezaboravan dan u kojem sam uživao. Bila je ovo duga karijera i uvek užitak”, rekao je Rosi.
Možemo da se prisetimo još nekih Rosijevih sjajnih trka, poput takmičenja u Južnoj Africi kada je na debiju u Jamahi pobedio na pomenutoj trci.
Rosi je imao niz od deset pobeda na Hondi i 11. u nizu ostvario je na Jamahi nakon što je trku u Velkomu počeo sa pol pozicije i tako postao prvi vozač ikada koji je imao niz pobeda na motociklu dva različita proizvođača.
Takođe je bio prvi vozač ikada sa pobedama na prvoj trci četiri godine zaredom.
Rosijeva priča nisu samo uspesi, deo njegove priče su i padovi, neuspesi i porazi. Niko nije savršen i nepogrešiv, a setimo se samo Rosijevog odlaska u Dukati i koliko je to samo bilo problematično.
Čini se da je Dukati rezervisan za Kejsija Stonera i da ta ljuta italijanska mašina nije prijateljski raspoložena prema drugima.
“Imao sam velikih problema na početku trku, novi pneumatici su me mučili. Pored toga, izgubio sam četiri, pet sekundi posle kontakta sa Barberom. Uspeo sam malo da napredujem, u poslednjem krugu sam čak ostvario svoje najbolje vreme na potpuno istrošenim pneumaticima. Ali, od toga nemamo nikakve koristi, pošto uopšte nismo konkurentni”, istakao je ‘Doktor’.
Rosi je velikih problema sa vožnjom Dukatija imao još (tada) prošle sezone, a iako se mislilo da će se to promeniti ove godine, takav nije slučaj.
“Ne mogu da vozim ovaj motor, ne mogu da napravim nikakvu razliku, ne mogu čak ni da pariram Nikijevom ritmu, a navikao sam da budem brz u poređenju sa njim. U teoriji, sa novim pneumaticima trebalo bi da budem brži. Niki je imao dobru trku, ali je bio tek šesti.Tokom testiranja u Heresu sve je bilo bolje, bio sam šesti na bržim pneumaticima. Ali, naš cilj nije da se borimo za šesto mesto, već za nešto više. Ali, želim da budem iskren, ne mogu da vozim ovaj motor dobro, čak i u poređenju sa ostalim vozačima na Dukatiju. Ovaj Dukati ima probleme, dao sam instrukcije gde treba nešto da se menja, ali nismo rešili probleme. Nažalost, ja nisam inženjer pa ne mogu da uradim ništa povodom toga. Jedina pozitivna stvar je što nisam imao udese sa ovom šasijom”, rekao je Valentino.
Vozač Dukatija je, takođe, rekao da mu je teško da bude optimista, pošto Dukati prošle godine nije mnogo napredovao posle razočaravajućeg starta sezone.
“Prošle sezone mi je ponestalo nade. Više od toga potreban nam je bolji motor, ali ne želim da sebe opteretim kao prošle godine, misleći i nadajući se da će razvoj druge šasije doneti napredak. Pokušao sam da budem profesionalac. Kada me je Barbera udario razmišljao sam o tome da odem i parkiram se u garažu, ali sam ostao na stazi da bismo dobili neke podatke i pokušali da ih iskoristimo da bismo napredovali”, rekao je Rosi.
Možemo da nastavimo o ovome do “prekosutra” jer je Rosijeva karijera bila duža od maratona, on je bio taj koji je “naterao” brojne ljude širom sveta da prate motociklizam.
On je sinonim ovog sporta, ima tu nekih stvari koje nisu samo titule koje ga čine najvećim, taj status, taj šmek i ljubav prema sportu koju niko neće moći da zaseni.
Valentino, uživaj u penziji.
Ciao, Dottore
